Pronašao sam članak na sajtu MundoCine koji sam smatrao izuzetnim, kako po svojoj formi, tako i po svojoj temi. U čast odličnoj glumici Жилијет Бинош, Марц Моње uradio je odličan posao. Ovde ostavljam članak, da uživate.
„Tokom godina, glumica Žilijet Binoš je postala važna i značajna referenca u evropskoj kinematografiji.
On nema nerv, rezoluciju u gestu, možda ličnost Izabel Iper, ali nudi u zamenu lice (fascinantnu geografiju koju reditelj mora da istražuje kamerom, rekao je Drajer) čija karakteristika nije lepota ili spektakularnost, ali kvalitet introspekcije.
Prodiranje pogledom Žilijet Binoš je već poetski čin, pogled i na sopstvenu unutrašnjost; možda je to jednostavno magija, ili izvanredan spoj očiju na ivici suza, elegantne usne, koje mogu potvrditi ili poreći sa jednakom verodostojnošću, ili hladna koža koja je čini tako udaljenom ali i neobično bliskom, ali istina je da je Juliette Binoš glumi svojim licem i njime izražava ideje, malo koja glumica to može postići kao ona. Povremeno je rečeno: „može da vas ubedi da razmišlja bez potrebe da bilo šta činite na očigledan način“.
Prvi veliki film Žilijet Binoš bio je „Pozdravljam te, Marija“ u režiji nikog drugog do Žan Luk Godara. Bilo je to 1985. godine, a iste godine mlada glumica će raditi i sa još jednim prestižnim rediteljem, Andreom Tekineom, u „Rendez-vous“.
Prvu saradnju sa čudnim rediteljem Leosom Karaksom producirala je 1986. godine u filmu „Loša krv“, čija se tema vrti oko side, ali će to biti sledeće sezone kada Žilijet Binoš privlači međunarodnu pažnju „Nepodnošljivom lakoćom bića“. .
Već 1991. godine "Ljubavnici Pont-neufa" su doživeli veliki uspeh, ponovo u režiji Leosa Karaksa.
Iste godine kada je snimila adaptaciju „Wuthering Heights“, Žilijet pokušava da promeni svoj uobičajeni registar „Ranom“, filmom zvučne erotike koji spaja meso sa mesom Džeremija Ajronsa u snimanju po nalogu Luisa Mala, tokom što oba aktera na kraju ne podržavaju jedan drugog.
Definitivna promena za glumicu dolazi sa prvim filmom trilogije o tri boje francuske zastave - "plava", "bela", "crvena" - u režiji Poljaka Kšištofa Kišlovskog. Džulijet glumi u prvoj u nizu, „Azul“, iz 1993. godine, iako se pojavljuje u kameo u naredne dve; Pre početka snimanja, bez oklevanja je odbio ulogu u velikom Spilbergovom „Parku iz doba jure”, zbog kojeg bi mnoge glumice ubile.
„Azul” će uspeti u Cezarima, Feliksima i u Veneciji, a Julijetu bi ugradila u neku vrstu introspektivnog, statičnog, refleksivnog lika u kome je mnogi od nas još uvek prepoznaju. U filmu Kišlovskog glumi ženu poznatog kompozitora koji je ostao udovica posle saobraćajne nesreće koja je sjajno vizuelizovana na početku filma. Iz ove nezgode videćemo kako se lik ushićuje u svojoj tuzi, pokušava da izađe na površinu i na kraju se iskupljuje. Reditelj je umeo da minimalnim gestom glumice izvuče maksimalnu ekspresivnost, dovoljna je i jedna njena reč da otvori vrata njenih misli i njenog unutrašnjeg bola. Uzbudljivi krupni planovi i male akcije bez potrebe za rečima, poput Džulijet koja hoda pored kamenog zida dok joj pušta ruku da se vuče po kamenu dok joj pesnica ne prokrvari.
Posle „Plave“, Žilijet zatrudni i uzima godinu dana pauze. Vaš sin će se zvati Rafailo.
Godine 1995. učestvovao je u dotadašnjem najskupljem filmu u istoriji francuske kinematografije „Husar na krovu“, reditelja Žana Pola Rapenoa, gde glumica igra Polin de Teus.
Svet mode će uskoro iskoristiti željeno lice Binochea, a biće potpisan i ugovor koji je čini imidžom Lankoma. Snimaće razne klipove i pozirati kao manekenka na raznim fotografisanjem.
Godine 1996. ulazi u romantičnu komediju sa "Romansa u Njujorku", sa Vilijamom Hertom kao kolegom.
Džulijet je već zaslužila veliko priznanje, šetnju kroz holivudsku slavu bez gubitka, naravno, dobrog oka koje ju je uvek uključivalo u kvalitetne filmove. Prilika dolazi sa "Engleskim pacijentom", u režiji Entonija Mingele, adaptacijom romana Majkla Ondaatžea. Reč je o epskoj, zastrašujućoj i strastvenoj melodrami (iako po mišljenju mnogih dosadna i smešna), u kojoj glume Rejf Fajns, Kristin Skot Tomas, Vilem Defo i sama Džulijet kao brižna medicinska sestra. Dobijte Oskara za najbolju sporednu glumicu, još jednu od devet statueta koje film dobija, pored priznanja na Berlinskom festivalu.
Godine 1998. debitovala je kao pozorišna glumica u Londonu, sa predstavom Pirandela, a snimila je i „Alisu i Martina“, ponovo sa Andreom Tekineom.
1999. „U pohvalu ljubavi“, a 2000. šokantni „Nepoznati kod“, Mihaela Hanekea, gde dobija jednu od svojih najboljih predstava, a ako ne, pogledajte brutalnu scenu u metrou, jednu od psihološki najnasilnijih. trenutke koje sam video u filmovima.
"Čokolada", u režiji Lasea Halstrema, donosi mu novu nominaciju za Oskara. Da bi se pripremila za svoju ulogu, glumica je jedno vreme radila u čokoladnici u Parizu. Jedan od njenih poslednjih izuzetnih filmova, "Jet lag" (2003) uparuje je sa Žanom Renom, popularnim francuskim glumcem. Takođe pomenuti „U mojoj zemlji“ (2005) i „Skriveni keš“ (2006).