У замену за ништа То је један од оних филмова због којих се осећате добро, осим што сте провели неко време у забави. Не терају вас да размишљате толико и присиљавају вас да размислите о томе.
Дарио, шеснаестогодишњи дечак, ужива у животу са Луисмијем, својим комшијом и пријатељем душе. Одржавају безусловно пријатељство, познају се одмалена и заједно су открили све што знају о животу. Након раздвајања родитеља, Дарио бежи од куће и почиње да ради у радионици Царалимпије, старог криминалца са изгледом победника, који га учи занату и благодатима живота. Дарио такође упознаје Антонију, старицу која са својим колицима за мотоцикл сакупља напуштени намештај. Са своје стране открива други начин виђења живота. Луисми, Царалимпиа и Антониа постају његова нова породица током лета које ће им променити животе.
Моћ пријатељства, давања за ништа. То је концепт који је отелотворен у целом филму. Верност детета. Јер не заборавимо то Дарио (Мигуел Херран) то је заправо дете које је јако уплашено. Ко побегне из света који се распада, његов свет. И због тога бежи са оним што носи, својим интегритетом и оним што мало може да уштеди; пријатељство.
А постоје и неки ликови који га прате у тој авантури. Први је твој пријатељ Луисми, партнер са којим све ради. Постоји и Антонија, старија жена (бака директора, Даниел Гузман) то је симпатично. И Каралимпија, која заправо нуди пријатељство које показује његову мрачнију страну.
Једна од најбољих ствари у сценарију је онај тон којим се обрађују теме које су заправо веома грубе. Усран живот из којег можеш извући много сока. Зато што смо сви били ти тинејџери. А ми сви улазимо у њихову кожу и доживљавамо добро од њих, упркос свим трагичним стварима које им се догађају. Зато волим тај начин на који нам је сценарио показао најсировије на веома успешан начин и са много такта.
У замену за ништа показује из суштине његове разраде универзалну поруку. Чиста прича која нам је дата низашта.