Цхарлие Кауффман Bio je scenarista za neverovatne filmove kao što su «Магнолија«,«Kradljivac orhideja"И"Вечни сјај беспрекорног ума«. Besprekoran u svim svojim oblicima, postigao je čiste strukture u pričama koje su otežavale takvu čistoću. Ali iz ruke velikih reditelja znao je kako da generiše potrebna vremena, kao i da svakom od likova da savršenu dubinu.
A prošle godine je debitovao kao reditelj ličnog scenarija, o čemu sam malopre ovde napravio recenziju, pod nazivom «Синецхдокуе Нев Иорк«. Film od kojeg sam, priznajem, zaista mnogo očekivao. I bez sumnje je uspeo da ispuni sva očekivanja u meni, stigavši do željne titule узвишен. Nije lako ubediti čitaoca da film ima pravu poetsku vrednost, kao i narativnu i kinematografsku. Pa, u ovom slučaju morate mi slepo verovati na reč. A to je da je eksploatacija dragocenosti metafore na ekranu, plus dubina tužno usamljenih likova, tužno rezignirana u idealizmu koji beži od suštinskog. I samo on, protagonista kojeg igra Пхилип Сеимоур ХоффманOn je taj koji zaista živi i umire u razmatranju pogleda, onog što se vidi i primljene vizije, koja se gubi u samoj protivrečnosti koju strah naslućuje u biću.
Ali poezija ne poznaje barijere panike, pa čak i u suštinskoj suzi jeste to što preplavljuje biće uprošćavanjem univerzalnog, koje ide ruku pod ruku sa ograničenim. Zato što je ova materijalna zemlja prinuđena da se malo po malo, ili vrlo brzo, drži za rez, za trenutno, za sam nastanak vremena koje nas ubija.
Sve se to provlači kroz film, život i smrt, umetnost i smrt, ljubav i smrt, i samoća i samoća, pa smrt. Možda nameravana poslastica je da navedem filmove koji su deo mojih deset najboljih. Pa, ovo ulazi na listu, vrlo blizu prvih pozicija. Jer danas ne postoji film koji oduzima i vreme i ljudsko, kao što je to uradio Čarli Kaufman.