Пре пар дана видео сам, у удобној фотељи у удобној кући, и на љубазном великом платну, најновији филм Меиреллес"Слепило«, Адаптација Сарамаговог дела, «Есеј о слепилу».
За оне који га нису гледали, то је филм са веома импресивним сликама, у овом тренутку, због грубости са којом се догађаји испричају. Епидемија почиње да погађа све грађане Северне Америке, остављајући их потпуно слепима. У жељи да одржи безбедност незаражених, влада одлучује да слепе смести у притворске центре, где се морају сами организовати и управљати њима. Један од ликова који ослепи је ожењен женом која се, да би га пратила, претвара да је слепа и заврши затворена на истом месту.
Како време одмиче, у притворском центру постаје све већа гужва, што доводи до небројених насилних компликација, више смрти и такмичења, као и сагоревања. Она је кроз цео филм једина која може да види, а самим тим и једина која може да помогне онима који не виде, али и једина која трпи емотивне пошасти које околности стварају.
Лично признајем да ми се филм допао, и стресао ме је до те мере да сам тонуо у фотељу у којој сам био. Али, с друге стране, не могу да порекнем чињеницу да то није ништа друго до прилично дословна адаптација романа. А ово зашто? Зато што сам сматрао, када сам га видео, да филм не ризикује дисциплину. Биоскоп пружа механизме и алате помоћу којих се неке ствари могу испричати на много богатији начин, и потпуно другачији од онога што би се рачунало у роману.
Написани текст даје слободу машти која је неупоредива. Па, биоскоп такође мора бити у стању да искористи сопствене алате да би постигао исти ефекат. Лично, морам да кажем да сам уморан од мало одиграних адаптација, од клађења на буквалност која мало обогаћује. Од свега овога, филм је доста добар, а оригинални роман је одличан, веома сјајан...