Међу филмовима које имам на листи задатака био је «Тиделанд«, Један који сам потпуно заборавио у жељи да се ажурирам, заборављајући филмове од пре пар година. И синоћ сам одлучио да се сетим, и врло удобан у свом кревету сам видео филм о Терри Гиллиам, 2005.
Један режисер кога лично сматрам бриљантним је Гиллиам. Након спектакуларног Бразила или 12 Моноса, нема шансе за разочарање. И то је оно што обећава да испуњава. Па, започео сам филм не знајући о чему се ради, и морам рећи, веома је тежак.
Филм се фокусира на протагониста, који све време управља тачком гледишта филма. Беба, ћерка рок звезде зависна од свих врста дрога, и жена која на почетку филма умире од предозирања метадоном. Девојка није научила шта је свака од битних ствари у животу, а смрт је не престаје плашити из најинстинктивнијег дела њеног бића, а не више као свест о њеној импликацији. Игнорише више него што би требало, и живи у свету фантазија, где је сви око ње штите и држе је у заблуди да сваки од ликова на крају буде њихов. Са дечком који је касније узима за своју девојку, која није ништа друго до ментални пацијент и епилептичарка, девојка Гелиза-Росе, живи у машти о вилама, духовима и луткама које су јој најбоље пријатељице.
У окружењу пуном светлости, иако бескрајно угњетавајуће, развијају се ситуације да се један, с друге стране нечега, у стомаку осећа као бол пред најчистијим импотенцијама. Морбидитет се не заснива на себи, већ на суштинском незнању и трансмутацији сваког догађаја и емоције у фантазију. Све се губи да би се победило, или се добија губитком.
За оне који нису гледали овај филм, морам рећи да је један од оних који је највише утицао на моје емоције у последњих неколико сати. Препоручује се због његове хуманости и сировости, фантазије и чистоће, и зато што је Терри Гиллиам дебео, велики, огроман.