Музичка каријера ове невероватне аргентинске певачице започела је давне 1971. године, када је почела да буде део бенда Номади Соул, тамо је певала на енглеском и срећом се одлично снашла, у ствари је остала у бенду шест година и постала међународна туре.
Касније се са њим придружио групи Ла Торре, која је снимила седам албума, све док се 1990. године на музичком тржишту није представио као соло певач.
Његова прва представа изведена је у позоришту Цолисео (Буенос Аирес - Аргентина), која је била полазна тачка спектакуларног обиласка унутрашњости земље и Латинске Америке.
1991. снима свој други албум уживо. Следио га је Луз де ми Вида (1993), што је био његов највећи успех. Продато је у више од 300.000 примерака. У овом тренутку већ се приближила романтичном и мелодичном стилу који је карактерише данас.
Године 1994. објавио је Суаве и Профундо, плочу коју је представио на Гран Реку (Буенос Аирес-Аргентина), гдје је имао угодну сарадњу са Јуаном Царлосом Баглиеттом.
Године 1995. позвала ју је Целиа Цруз да изведе дует, а Емилио Естефан ју је позвао да учествује на БСО -у о олимпијским играма у Атланти. Наравно да је уметница била срећна и то је успешно урадила.
Тамо је компоновао песму и ставио свој глас на Иоу цан арривал, (заиста лепа песма која оставља без речи) и Имао је прилику да пева, између осталих, са реномираним уметницима попут Глорије Естефан, Јона Сецаде, Луциана Паваротија, Рицкија Мартина, Пацида Доминга, Роберта Царлоса и Хулиа Иглесиаса. Луксуз без сумње, више се не може тражити.
Након овог великог успеха, Патрициа Соса је нестала из уметничких медија на неколико година, али очигледно не заувек. Срећом, наставља да напорно ради и донео нам је много више ствари које ћемо видети касније у другом делу овог чланка, а које ће кулминирати у садашњости овог великог певача и кантаутора.
http://youtube.com/watch?v=q-bEVoJS3Pk